У рану зору 1. маја 1995. године хрватске полицијске и (пара)војне формације, по налогу Фрање Туђмана (тадашњег председника Хрватске) и Гојка Шушка (тадашњег министра одбране) нападају подручије Западне Славоније, која је била под заштитом УН снага, а у саставу РС Крајине (најзападнија србска држава). За непуна три дана, етинички је очишћено на стотине села и вароши, односно пет општина: Грубишно Поље, Дарувар, Окучани, Пакрац и Новска. Преко 15.000 Срба, а неке процене иду и до 20.000 нашло се у збеговима, у колонама ка Мосту спаса, који је спајао Западну Славонију са Босанском Крајином односно Окучане са Градишком.
Хрватско ратно ваздухопловство је дејствовало са бомбама по колони цивила, не само у Славонији, већ и у Републици Србској. Тако је убијено скоро 300 људи међу којима има 55 жена и 11-оро деце млађе од 12 година. Хрватски солдати су уништавали, палили и пљачкали српску имовину и кулурно-историјску баштину, затирући све доказе да су Срби икада на том простору постојали. Крв која је била на мосту, првобитно ја сапирана водом, а касније скинут асфалт и стављен нови.
Све ове чињенице су врло добро познате и хрватском и србском и хашком тужилаштву више од две деценије, али сви ћуте, нико није реаговао, ама баш нико. Ни прстом није мрднуо.
Више него трагично је што у помоћ западнославонским Србима није дошао нико. Ни Војска СР Југославије, ни Војска Републике Србске, а врло мало је ангажовано бораца СВК са подручија Баније и Кордуна. Тако да је простор Западне Славоније бранило свега 4.000 бораца, њих 450 их је погинуло, док је 1.450 заробљено. На државној ТВ Србије 1. маја 1995. тек у 25. мнинуту Дневника јављено је за агресију...
Нажалост та небрига према србским жртвама и неимање саосећајности иста је, ако не и гора и данас, 22 године касније. Већина људи у Србији, прво, нема појма шта је то Бљесак... Боже мој, па важније су петпарачке приче на телевизији него трагедија сопственог народа.
Друго, државници, они одлазећи и они долазећи исто немаре. Не сећам се да су се икада појавили на парастосу за жртве Бљеска на Ташмајдану, иако им је то 330 метара од радног места. Заставе на згради Скупштине и Владе су високо подигнуте због "првомајских празника", уместо да буду на пола копља.
Иако је данас, за разлику од претходне две године било значајно више људи. Око 400 по слободној процени, док је раније долазило два или чак три пута мање. Известан напредак јесте направљен, али све је то недовољно, да не кажем бацање прашине у очи.
На позив председнице Удружења "Суза" Драгане Ђукић, проширили смо вест преко нашег портала у вези обележавања западнославонске трагедије, а подразумевало се да дођемо и ми.
Тим поводом, отишао сам пре парастоса у Нови Београд, у просторије Бумбум радија, где ме је Светлана Богдановић угостила у својој емисији "Помаже Бог народе мој". Причали смо о "Бљеску", најавили парастос, али и о другим првомајским страдањима: Ђорђе Мартиновић, Ставан Инић, Васо Пећер... Чим је емисија завршена упутих се ка Ташмајдану.
Тамо наиђох на Милену, Далматинка која често дође на парастосе и видевши на мени мајицу за Бљесак, затражи и она "свој примерак". Мало после тога видех Милана Славонца, Бранка, Зокија... Чекали смо и још два Милана, али су они мало каснили. Међутим, дођоше Рајко, Слађа, Тијана, али и личка ктиторка Милена Чанковић и др.
Представници медија за дивно чудо дођоше у већем броју. Били су расположени да направе интервју са неколико саговорника. Лепо од њих, само се надам да неће бити цензуре, јер деценјска србска бољка је страх од истине. Говорила је Душица Којић, жена која је у "Бљеску" изгубила мужа, а за њом Саво Штрбац, директор Веритаса, затим човек из Удружења Срба из Хрватске, који је пореклом из Западне Славоније.
Црквена звона се огласише што је био позив да уђемо у Божју кућу, на молитвено сећање за западнославонске мученике који пострадаше у мају 1995. године. Тако је цркву испунило око 400 присутних људи. Људи су упалили свеће, осам свештеника је служило парастос. Није дуго трајало, свега двадесет и неки минут. Присутнима се обратио свештеник који је држао пригодан говор. Рекао је како морамо опростити, али не и заборавити.
А након тога смо изашли ван. Раширили смо наш најдужи транспарент на коме је на 4 светска језика писало: ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ. Сликали су то људи фотоапаратима, једна тв камера је кратко снимила, а живо ме занима да ли ће бити објављено.
Формирана је мала колона, па се кренило ка тзв. споменику у Ташмајданском парку за све србске жртве на простору бивше Југославије 1991-2000. Ту је прво Драган Пјевач из Координације избегличких удружења одржао слово везано за страдање западнославонских Срба, а онда су људи из колоне полагали венце и цвеће.
После свега прозборих пар речи са Миленом Чанковић, везано за Банстол и откривање споменика крајишким жртвама у протеклим ратовима, које је планирано за суботу 3. јуна ове године. Мали поклончић од нас је мајица. Нека шири истину.
Све ово заједно није одузело више од 70 минута времена сваком ко је дошао на данашњи парастос. Верујем да ћемо имати са чим пред Милоша... за разлику од изманипулисане већине која пагански Првомајски празник прославља у природи.
chule
1.5.2017.